TRADICIONALNO ILI SAVREMENO RODITELJSTVO

Nekada, ne tako davno i ne tako daleko, porodice su drugačije funkcionisale, a roditeljstvo se odvijalo sa manje pedagoških znanja…
Ostajalo se na prvobitnom ognjištu što je podrazumevalo život u široj zajednici i puno tolerancije kako bi se premostili generacijski jazovi unutar porodica.
Porodice su često imale puno dece i stariji su brinuli o mlađima. Deca su rano dobijala zaduženja i pomagala u poslovima od zajedničkog značaja. Poštovao se (najčešće očev) autoritet bez pogovora. Deca su pratila ritam svojih roditelja, spremnija da odlože svoje potrebe, suzdržanija u zahtevima.
Za vreme obedovanja se nije govorilo, birao se momenat kada će se roditelju postaviti pitanje, u pojedinim se krajevima persiralo roditelju ili ljubila ruka kao pozdrav i izraz poštovanja.
Zabrane i ograničenja su se podrazumevali, a kazna bila prihvaćena kao rešenje za neposlušnost i nestašluke. Iz tih vremena se pamti i slogan “Batina je iz raja izašla.”
Više se maštalo, manje iskalo, više radilo i mislilo na zasluživanje. Lakše je bilo dostići osećaj sreće i zadovoljstva – sitni izrazi roditeljske nežnosti ili kolač su mogli biti dovoljni. Negodovalo se ređe.
Do škole se pešačilo dugo i zato cenio boravak u njoj, tako da se nije bežalo sa časova. Roditelj nije vodio brigu o dečjim domačim zadacima. Ta deca su rano sticala samostalnost, imala izgrađen osećaj odgovornosti, cenila posao i izrasla u vredne ljude.

Savremeni stil vaspitanja menja tradicionalne obrasce. Kao deo opšteg napretka neminovne su neke promene, ali je jako dobro ne zaboraviti na dobre strane tradicionalnog vaspitanja i zadržati ih.
Prosečna savremena porodica više uvažava dete i više se bavi njime. Roditelj sluša dete, poštuje sve njegove potrebe i teme. Deca na ovaj način imaju više šanse za intelektualni napredak i lakše zadovoljavaju svoje potrebe.
U nastojanju da nam deca isprate savremene tokove i sustignu ovaj brzi napredak čovečanstva, lišavamo ih svih obaveza koje su od koristi porodici kako bismo im ostavili više vremena za kvalitetniji lični razvoj.
Ovo lepo zvuči ukoliko se ne pređu granice potrebnog i poželjnog u vaspitanju.
Ako roditelj radi za dete, a ne umesto deteta i ukoliko ne počne da preuzima odgovornost za dečje postupke jer ga time lišava (često ne bezbolne) prilike da samo nauči da rešava problem situacije.
Roditelji koji iz najbolje namere, vođeni ogromnom ljubavlju i strahom za dečju dobrobit, daju deci mnogo slobode i ne postavljaju im dovoljno ograničenja, mogu postati takozvani pobeđeni roditelji. Oni smatraju da je štetno frustrirati dete ostavljajući ga da samo rešava svoje probleme. Dozvoljavaju mu da donosi rešenja umesto njih, stalno popuštaju i dozvoljavaju da manipuliše.

Deca vaspitavana po ovom modelu usađuju roditelju osećaj krivice, uče kako da manipulišu, postaju egocentrična, impulsivna i često nesavladiva.
Problem današnjih generacija je nepoštovanje autoriteta, kako u porodici, tako i u školi, a iz njega proizilaze mnogi drugi problemi.
Nemotivisanost za učenje i rad su posledice prekomernog pružanja.
Detetu prijaju okviri, pravila i zabrane. To mu pruža sigurnost jer prevelika sloboda odlučivanja i delanja je velika odgovornost i za nju je potrebna zrelost.

Prema tome, sačuvajmo dragoceno iz tradicionalnog roditeljstva i udružimo ga sa lepotama savremenog jer je to jedini put do srećnog detinjstva i roditeljstva.

Poštujmo potrebe deteta, ali zarad njih ne zanemarujmo vlastite.
Postavimo detetu autoritet vrednosti umesto moći.
Ne oblikujmo dete, već odnos, izgrađujući i poštujući pravila.
Dajmo deci zaduženja adekvatna uzrastu i time im stavimo do znanja da treba da daju svoj doprinos zajedništvu i ukažimo poverenje u njihove sposobnosti.

Olivera Sekulovski