Nagrada, kazna ili nešto treće?
Načini vaspitavanja dece u velikoj meri zavise od kulturnog kontektsta i istorijskog trenutka. Mnoge metode koje su se nekada smatrale veoma korisnim i poželjnim, danas se dovode u pitanje, a neke čak i potpuno odbacuju. Jedna stvar ostala je nepromenjena – biti roditelj nije lako.
Često pitanje koje roditelji postavljaju jeste: da li u vaspitavanju dece treba koristiti kažnjavanje? Roditelji najčešće pribegavaju kažnjavanju kada žele da spreče neko ponašanje, ali se paradoksalno dešava da se to ponašanje održi, a uz njega se razviju i nova, još nepoželjnija ponašanja. Ovo su neki od razloga zašto do toga može doći i zbog čega kažnjavanje nije najbolji izbor u vaspitavanju dece:
1. Kažnjavanje kod dece razvija negativnu sliku o sebi.
Roditelji su deci u toku odrastanja figure slične božanstvima. Samim tim, sve što roditelji rade, sve poruke koje svesno ili nesvesno šalju – deca primećuju i visoko vrednuju. Ukoliko roditelj kažnjava dete, on mu šalje poruku: „Ne vrediš. Nisi dobar. Pogrešan si.“, a dete prima tu poruku i vremenom je pounutruje, čime ona postaje jedan od stavova deteta o sebi samom. Negativna slika o sebi, praćena niskim samopouzdanjem i samopoštovanjem, može dovesti do toga da dete ispoljava širok repertoar neprimerenih ponašanja kako bi potvrdilo sebi ono što drugi i on misle o njemu (a to je da ne valja), čime se upravo postiže suprotno od onoga do čega je kazna trebalo da dovede.
2. Kazna ne sprečava ponašanje.
Suprotno rasprostranjenom mišljenju, kazna ne sprečava da se određeno ponašanje ispolji. Dete neće zaboraviti kako se jedu slatkiši pred ručak ako ga dovoljno kaznimo, ono će samo naučiti kako da se bolje sakrije dok jede slatkiše, tako da ga sledeći put ne uhvatimo. Kazna, zapravo, zaustavlja ponašanje samo dok onaj ko kažnjava posmatra dete (nekad ni tada). Čim roditelj nije prisutan – dete će ispoljiti isto ponašanje, a usput i naučiti kako da kažnjava druge.
3. Kažnjavanjem dece učite decu da kažnjavaju druge.
Često se dešava da roditelji budu pozvani na razgovor u vrtić/školu jer je njihovo dete udarilo neko drugo dete. Kako bi zaustavili takvo ponašanje, roditelji udare svoje dete u želji da ga spreče da to ponovi. Međutim, ono što se tada desi nije da se nepoželjno ponašanje iskoreni, već suprotno – dete uči da je udaranje način na koji treba reagovati kada neko drugi čini nešto što mi ne želimo. Tako će ono, prvi put kada roditelj ne bude bio prisutan da ga nadgleda, ponovo udariti nekog vršnjaka.
4. Nagrada je efikasnija od kazne.
Korišćenje nagrade u vaspitavanju dece pokazalo se kao daleko efikasnije od kazne. Pored toga što se kroz pozitivne poruke upućene detetu jača njegov osećaj lične vrednosti, autonomije, samoefikasnosti, nagrađivanje učvršćuje pozitivne obrasce ponašanja, te niko nije potreban da nadzire dete kako bi se ono adekvatno ponašalo, odnosno, dete razvija unutrašnji lokus kontrole – ono se ne ponaša adekvatno samo zato što očekuje nagradu, već vremenom počinje da se ponaša adekvatno zato što samo to želi i očekuje od sebe. Jasno je, međutim, da korišćenje nagrade nekada može biti veoma izazovno. Često roditelji ne znaju šta da nagrade u situaciji kada dete čini nešto što oni ne žele. U takvim situacijama, najvažnije je da pokušamo da sagledamo situaciju objektivno, a zatim i iz detetove perspektive. Primera radi, ukoliko dete neprestano skače oko stola i viče dok vi pokušavate da ručate u miru, vaša prva reakcija može biti da viknete na dete i kaznite ga. Bes i vikanje najčešće uslede kada mislimo da nam neko namerno radi nešto nažao. Međutim, ako sagledate situaciju objektivno, a onda i iz detetove perspektive, zaključićete da dete ne ispoljava dato ponašanje da bi vam naudilo, već zato što mu je potrebna pažnja. Ovakvo zapažanje već daje puno mogućnosti za primenu nagrade jer sada znamo šta ima nagrađujući efekat za dete, a to je vaša pažnja. Možete reći detetu: „Čuo/la sam da ti mnogo lepo znaš da sediš. Hoćeš li da mi pokažeš, ja ne umem lepo da sednem“, a zatim nagradite dete verbalnim pohvalama kada izvede traženo ponašanje. Ili, ukoliko je dete starije, možete reći: „Vidim da sam ti puno nedostajao/la. I ti si meni. Voleo/la bih da se igramo kada ručam, ali ne mogu da ručam dok trčiš oko mene. Sedi da mi praviš društvo“, a zatim pohvalite dete kada se umiri. Dokle se ne umiri, možete prosto ignorisati neadekvatno ponašanje, ali nikako ne zaboravite da primenite nagradu onda kada je dete postupilo kako treba.
Psiholog Jovana Dimkić