Roditelji često navode kako im je jedan od najtežih delova roditeljstva trenutak kada treba da gledaju svoje dete tužno, besno ili razočarano. Bolna reakcija, koja se tada javlja u roditeljima, ima i svoju neurološku osnovu. Naime, određene studije su pokazale da se u mozgu roditelja koji posmatraju svoje dete koje je tužno, aktivira centar za bol, isti centar koji je u tom trenutku aktivan i u mozgu deteta. Uprkos ovome, važno je zapamtiti da posao roditelja nije da dete čini srećnim sve vreme. U nastavku teksta, pokušaćemo da odgovorimo i zašto.
Deca se ugledaju na svoje roditelje i veoma su osetljiva na sve kako verbalne, tako i neverbalne poruke koje od njih dobijaju. U situaciji kada dete oseća neku snažnu, neprijatnu emociju poput tuge, besa, razočaranja, ono prati reakciju svoje okoline, najviše roditelja, na tu emociju. Ukoliko odmah pohrlimo da „spasimo“ svoje dete od ovih „velikih emocija“ i učinimo ono što od nas traži, ono može početi da razmišlja ovako:
- „Nisam dovoljno jak/a da se izborim sa ovom emocijom sam/a i da se nosim sa neprijatnošću“. Ovo kod dece stvara nisku toleranciju na frustraciju koja na duže staze umanjuje kvalitet njihovog života.
- „Mama/tata je slabiji od mene. Ja imam moć u ovom odnosu“. Ovo decu čini anksioznom.
- „Moji roditelji ne mogu da podnesu kada ispoljavam ovu emociju. To sigurno znači da sam loš/a kada je ispoljavam jer ih to povređuje“. Ovo budi osećaj sramote kod deteta.
- „Ukoliko ne moram da poštujem granice koje mi postavljaju roditelji, zašto bih poštovao bilo čije granice?“ Ovo može izazvati probleme u ponašanju i socijalnoj adaptaciji deteta.
Ponavljamo, posao roditelja nije da čine decu srećnom sve vreme. Robovanje sreći je i dalje robovanje, iako je upakovano u ukrasnu kutiju sa mašnom. Posao roditelja je da vole svoje dete, čuju ga, razumeju, podržavaju, pomognu mu da ispoljava emocije, postavljaju mu granice. Posao deteta je da ispoljava emocije, da se oseća sigurno i voljeno i da pregovara oko granica i pokušava da ih testira.
Jasno nam je da vam je u ovom trenutku verovatno teorijski sve jasno, ali je praksa, kao i uvek, teži deo posla. Zbog toga, nudimo vam predloge šta bi bilo dobro uraditi u situaciji kada vaše dete ispoljava „velike emocije“:
- Ispoljite empatiju. Možete reći: „Trenutno se osećaš veoma ljuto. Nije lako biti dete“.
- Pokažite detetu da ga razumete. „Snažno želiš da pojedeš parče torte pre ručka, razumem te“.
- Postavite granicu uz empatiju i razumevanje. Možete reći nešto poput ovoga: „Razumem da se trenutno osećaš veoma tužno. Znam da želiš da kupimo novu igračku, ali danas ti to ne mogu dopustiti“.
Dakle, pokažite detetu da ga razumete i da saosećate sa njim, a zatim postavite jasnu granicu. Neće uvek biti lako, ali neka vas vodi misao da upravo tada radite dobro za svoje dete.
Psiholog Jovana Dimkić