Dete najbolje uči od onoga koga voli.
Ako se osvrnemo na svoje detinjstvo setićemo se učitelja i nastavnika od kojih smo najviše naučili. To su, verovatno, ličnosti koje su svojom pozitivnošću i toplinom ostavile traga u našem sećanju. Učitelji smo svi mi uz koje dete raste – roditelji, vaspitači i nastavnici i ova uloga ne podrazumeva samo vaspitanje i obrazovanje.
Kao učitelji, na dete ostavljamo pečat sopstvene ličnosti koji snažno utiče na dečji razvoj. Savremena psihologija donosi nove zaključke o faktorima koji opredeljuju čovečji životni put i stavlja uticaj sredine u kojoj dete raste iznad genetskog nasleđa i rođenjem donete konstitucije. Time se odgovornost, koju snosimo mi koji rastemo decu, uveličava, a rad na sebi postavlja kao neminovnost. Trebamo biti svesni da za sobom ostavljamo tragove u prostoru i na ljudima, kako dobre, sjajne, tako i loše, tamne. Zato je važno raditi na sopstvenim mislima i osećanjima.
Ljudi neprestano između sebe razmenjuju ove vibracije. Setite se kako se osećate posle nekog vremena provedenog sa tužnom ili besnom osobom. Sva negacija se utisnula u vas, osećate se loše, ili ste je čak prebacili na fizički nivo i osećate mučninu, glavobolju ili slično.
Treba se zapitati kakvim vibracijama u toku dana izlažemo dete. Kada boravi u sredini punoj ljubavi, razumevanja, pažnje i radosti, akumulira i zrači isto.
I suprotno tome. Znajući ovo, zamislite koliko je važno biti pažljiv u profesiji vaspitača, učitelja i nastavnika. Kada se osećate bolesni, nervozni ili loše volje, ne dotičite druge, pogotovo ne decu. Ako ne uspevate da snagom volje pobeđujete svoja negativna stanja, poštenije je skloniti se.
Sve dok ne osvestimo svoje slabosti i ne poradimo na njima u opasnosti smo da ih šaljemo detetu, a naše reči će biti moćne i dobrotvorne tek kada budemo ovladali svojim mislima i osecćanjima.
Pre nego što sebi damo pravo da obrazujemo druge moramo osvestiti motiv koji nas je naveo da se posvetimo profesiji učitelja.
Učitelj, kao i lekar, čiji je motiv podrška egu ili novac, za sobom ostavlja loše rezultate koji mu se, po zakonima prirode, kao bumerang vraćaju kroz život. Najjači motiv mora biti ljubav prema ulozi u koju se postavljamo. Biti dobar pedagog znači, pre svega, prepoznati šta se dešava u glavi i srcu deteta.
Tek kada uspemo da prepoznamo dušu deteta uspećemo da vidimo dragocenost njegovog bića, koja je iznad svake situacije, spoljnjeg izgleda, vaspitanja, obrazovanja i materijalnog statusa.
Uspostavljeni kriterijumi za pravdu mogu nas odvući u nedoumice i lažna rešenja za neke situacije. Izlaz iz situacije se traži iznad pravde, u principima dobrote i velikodušnosti. Pokušajte da na zasluženu dečju kaznu umesto ocenom, prekorom ili sankcijom odgovorite velikodušnošću i uverićete se u trenutni efekat.
Ponavljajući ovaj sistem utemeljujete kod deteta pozitivan način ponašanja i svojim primerom mu gradite dragocene osobine. Ne prekorevajte dete kada ste vi besni jer šaljete poruku mržnje umesto pravde. Kada se odlučite za prekor, vodite računa o svom pogledu jer ono što dete pročita u njemu jače je i od reči i od šamara.
Vladajte svojim mislima i osećanjima jer će samo tada vaše reči biti blagotvorne.
Kritike i prekori upućeni u momentu sopstvenog rastrojstva nemaju nikakve veze sa detetovim ponašanjem već sa našim ličnim nezadovoljstvom ili besom.
Osveta za dečje ponašanje je praistorijski metod koji ne donosi rešenje već pojačava negativnosti
Svaki problem možemo trajno rešiti samo dobrotom i ljubavlju. Ne postoji drugi način, koliko god nam se činilo da kritika i kazna deluju efikasno. Različite situacije i različita deca traže različite ključeve za komunikaciju, ali postoji jedan univerzalni, koji otvara sva vrata, a to je ljubav i iskreni osmeh.

Učeći druge ne smemo se uživljavati u ulogu prosvetitelja i zaboravljati da smo, pre svega, i sami učenici i da samo neprestanim radom na sebi stičemo božansko pravo obavljanja ove uzvišene dužnosti.

Olivera Sekulovski