Kada govorimo o funkcionalnim i disfunkcionalnim porodicama, možemo uslovno reći da su funkcionalne one porodice čije su granice polupropustljive, što znači da ih odlikuje i izvestan stepen strogoće, zatvorenosti i pravila, kao i izvestan stepen popustljivosti, otvorenosti i slobode. Dakle, koliko je za porodicu disfunkcionalno da su pravila previše stroga, kruta, nefleksibilna, odnosno rigidna, toliko je disfunkcionalno i kada ih nema ili kada su pravila promenljiva bez jasnog kriterijuma po kome se menjaju.
Pravila u porodici treba da postavljaju roditelji s obzirom da su oni nosioci odgovornosti u sistemu. Dete u razvoju ne može nositi odgovornost koju nose njegovi roditelji, a kako odgovornost sa sobom povlači i slobodu, ono ne može imati ni istu slobodu kao i njegovi roditelji (slobodu u smislu da određuje pravila, donosi samostalno sve odluke i tome slično). To ne znači da dete, kako odrasta, ne može da pregovara sa roditeljima oko pravila i granica i da ih u saradnji sa roditeljima menja. Fleksibilnost i promena pravila i granica koja prati odrastanje dece je nužna, ali i u tom procesu roditelj je onaj koji (s)nosi odgovornost i koji je, samim tim na, uslovno rečeno, poziciji moći.
Zbog čega je ovo važno?
Univerzalno je pravilo da ljudski mozak voli izvesnost, pravila i rutinu. Dečijem mozgu je to naročito važno, s obzirom da deca nemaju dovoljno znanja o svetu i da ih mnoge stvari zbunjuju, te im izvesnost pomaže da se lakše snađu u svetu oko sebe. Pored toga, važno je da deca u svom osećaju „neprekinute inicijative“ ipak osete da postoje pravila koja treba slediti kako bi se njihov moralni razvoj optimalno razvijao, kao i samodisciplina, samoregulacija, pa i karakter. Pravila koja roditelj postavi u porodici pomoći će detetu i spremiti ga na pravila koje će mu, na mnogo „suroviji“ način, postaviti šira socijalna sredina.
Kada kao roditelji dopustimo deci da ona određuju pravila, najčešće to činimo kako bismo izbegli odgovornost koju nam je teško da nosimo iz nekih naših ličnih razloga. Međutim, važno je da ne zaboravimo da naše dete ne može nositi teret koji je nama pretežak, da to nije uloga koja mu pripada i da ono ne može biti roditelj nama. Kreiranjem pravila uvodimo izvesnost kako u detetov, tako i u svoj život. Pravila i granice pomažu nam da ne pregorimo, da ne postanemo agresivni ili pasivni i da ne ispustimo svoj život iz svojih ruku. Zato možemo reći da brižljivo stvorena pravila i granice, koje preispitujemo i korigujemo po potrebi, znače trud, a trud, poznato je, znači ljubav.
Psiholog Jovana Dimkić