Ekologija – nauka o domu, a dom je naše Ja, naša planeta Zemlja, Univerzum.

Sve je jasnije da čovečanstvo nije ispoštovalo svoj dom i da je krajnje vreme da promenimo stavove jer nepoštovanje prirode i njenih zakonitosti vodi ka odvajanju čoveka od prirode, čoveka i čoveka od sebe samog, tj. svoje suštine, a samo u jedinstvu možemo živeti srećno danas i graditi srećno sutra.

Dete se rađa kao savršeno skladni deo Jedinstva. Kada ne bismo uticali na njegove stavove prema prirodi ono bi raslo u tom nepomućenom skladu. Međutim, onog trenutka kada pokušamo da remetimo prirodne tokove radi sopstvenog napretka, nastaje narušavanje homeostaze. Kako objasniti detetu da civilizacija mora dalje svojim putem, a da pri tom ne ugrozi svoj Dom i gde je granica između neophodnog i bespotrebnog mešanja čoveka u prirodne tokove?

Na svom životnom putu, prve časove iz ekologije dete dobija u porodici i kada roditelj nije svestan da ih održava.

Ono posmatra roditelja, procenjuje njegovo ponašanje i usvaja ono za koje je prijemčivo.Za porodične časove ekologije nisu potrebne pripreme i predavanja. Stil života i ekološka svest roditelja kao uzora je sasvim dovoljna. Čest boravak u prirodi, poštovanje prema njoj, umerenost, svest o zdravom načinu života, nepodržavanje destruktivnog ponašanja prema okolini, umerenost u težnjama za materijalnim dobrima, sasvim su dovoljan model ponašanja koji će podržati dečji urođeni osećaj jedinstva sa prirodom i biti mu smernica za dalje ponašanje…

Predškolske ustanove takođe imaju važan zadatak da pruže detetu informacije i da očuvaju njegovu duhovnu čistotu. Njihov program bi trebao da svrsta ekologiju u red važnosti sa bazičnim oblastima kao što su razvoj početnih matematičkih pojmova, razvoj govora i upoznavanje sa okolinom, zato što ekologija podrazumeva, pored očuvanja prirodne ravnoteže čoveka i sredine i razvoj ekološke svesti kod deteta.

Razvijena ekološka svest je baza za sva dalja ponašanja i u prirodnoj i u socijalnoj sredini.Ona je ključ rešenja problema nasilja u školama, narkomanije, nemotivisanosti, nerada i ostalih socijalnih problema sa kojima se savremeno društvo sreće.

U pedagoškom radu na predškolskom uzrastu nema potrebe za isticanjem nepoželjnih ekoloških ponašanja. Pružanjem pozitivnih uzora i sadržaja grade se pozitivni dečji stavovi koji potiskuju neželjene. Pružanjem prilike da se boravi u prirodi, sportskim sadržajima, organizovanjem prijatnih aktivnosti koje bude kod deteta osećaj odgovornosti i brige za drugog, dajući mu primere da je smisao ljubavi davanje, a ne samo primanje, podstičemo lepo i ne ostavljamo prostora za ružno. Nepoželjno obezvređujemo i umanjujemo mu moć i kada dopre do deteta putem nepriličnih televizijskih sadržaja i doživljaja…

Ekološka svest kod deteta podrazumeva slobodu ispoljavanja njegove kreativnosti, suštinskog Ja, sposobnost da voli , pruža i saoseća. Kada to postignemo svojim pedagoško – edukativnim radom, neće biti potrebe za projektima kao što je „Škola bez nasilja“, neće biti postavljanja težnje za prekomernim materijalnim dobrima kao životnog prioriteta, neće biti gubljenja smisla života i bekstva u virtuelne svetove kompjuterske i narkomanske stvarnosti.

Ekološka svest uspostavlja kontrolu kod čoveka da ne zloupotrebi materijalani aspekt svog postojanja čime neminovno gubi spoj sa svojom duhovnom suštinom…što vodi opštoj regresiji umesto napretku čovečanstva.

Za postizanje ovih ciljeva u predškolstvu, pre svega, sprovodioci programa moraju ne samo znati, nego i biti.

Pre ćemo stići do cilja ako se ne protivimo prirodnim zakonima u nastojanju da je pokorimo, već naučimo da je osećamo, poštujemo i plovimo njenim tokovima.

Stavovi koje sada gradimo kod dece temelji su budućnosti naše planete. Ekologiju i pedagogiju možemo proglasiti naukama budućnosti i one ujedinjene pomažu čoveku da ide napred po spirali prirodnih tokova.

Olivera Sekulovski