Učenje je detetova hrana za dušu i put ka ostvarivanju njegovog bića. Svako dete nosi duboke unutrašnje motive za sticanje znanja, a naš zadatak je da ga ohrabrimo i podstaknemo znalačkim metodama. Imajući u vidu da je spoljašnji motiv za učenje koji mu pružamo samo podsticaj unutrašnjem, prioritet u planiranju načina izvođenja aktivnosti je negovanje dečjeg unutrašnjeg motiva.

Ne postoje manje ili više pametna deca- sva su deca pametna ali za različite oblasti. Naš je zadatak da prepoznamo koju vrstu inteligencije dete nosi i obrazujemo ga uvažavajući njegovu idividualnost.

Pored toga što nose različita interesovanja, deca i uče na različite načine. Ove dve činjenice su nas motivisale da kreiramo sopstveni Program savremenih obrazovnih metoda. Koncepcija ovog programa je bazirana na sledećim principima:

Interesantnost teme u odnosu na dečji uzrast

Osavremenjavanje sadržaja u skladu sa opštim napretkom i promenama u interesovanjima

Način prezentacije sadržaja je usklađen sa prihvatljivim načinom usvajanja znanja u zavisnosti od tipa detetove dominantne inteligencije

Interakcija u učenju

Individualni rad

Učenje kroz iskustvo (putem izvođenja eksperimenata)

Kreativne radionice u kojima deca stvarajući, upotrebom različitih materijala, usvajaju znanja iz različitih oblasti

Konkretizovanje apstraktnih sadržaja

Korišćenje metoda mapa uma i mnemo tehnike kao pomoć prilikom obrade tema

Učenje kroz igru. Igre koje za cilj imaju usvajanje znanja neiscrpni su podsticaj za kreativnost vaspitača. Od igara koje imaju akcenat na kinestetičkoj inteligenciji, preko socijalno-emotivnih (kroz dramske radionice), do intelektualnih i mnogih drugih put do dečjeg znanja postaje zadovoljstvo za vaspitača i dete.

 

Ne postoje inteligentna i glupa deca, nego deca pametna za različite oblasti. Po harvardskoj teoriji prof Gardnera, čovek poseduje osam različitih vrsta inteligencije i neke imaju prednost nad drugima. To su jezička, logičko-matematička, prostorno-vizuelna, muzička, telesno-kinestetička, društvena (interpersonalna), lična (intrapersonalna) i prirodna. Svako od nas poseduje jednu od njih kao dominantnu, dok su ostale manje razvijene.

Savremeni školski programi su bazirani na jezičkoj i logičko-matematičkoj inteligenciji i deca kojoj su one dominantne imaju uspeha u školi. Ali sta je sa ostalima? Nerealno je očekivati da sva deca uče isto i da postižu iste rezultate, vrednovane istim sistemom . Dete je neponovljiva individua, a ne samo član uzrasne grupe. Tek kada ga škola bude videla kao pojedinca prepoznaće njegove najizrazenije sklonosti. Pružajući mu šansu da napreduje u oblastima kojima je naklonjen, a zadovoljavajući se nižim nivoom znanja iz oblasti kojima svojim rođenjem i svojim sklopom ličnosti nije naklonjeno, škola mu pruža priliku da se razvije u uspešnog samopouzdanog čoveka.

Insistiranje na uspehu u predmetima za koje dete nema sklonosti, po pravilu ne vodi željenim rezultatima. Konstantni neuspesi dovode u pitanje lične vrednosti i pretvaraju ga u školomrzca. Averzija prema školi koja je izazvana nemogućnošću ispunjenja zahteva prelazi u dublje emotivne i socijalne probleme.

Način verbalnog prenošenja znanja nastavnika koji stoji pred školskom tablom posle nekog vremena prestaje da bude podsticajan i prelazi u monotoniju. Čas treba da bude koncipiran tako da se sastoji iz više celina. Svaka celina podrazumeva promenu dinamike i načina rada. Deci je potreban pokret za vreme časa, reorganizacija u prostoru i promena metode rada. Većinu predmeta je moguće predavati na načine koji zadovoljavaju sve naše inteligencije. Muzika, ritam, crtež, pokret, ne moraju biti samo elementi časova iz ovih oblasti, već i element metodika rada u ostalim oblastima.

Rad bez sredstava teško može da održi pažnju. Dovoljno je da to budu obične ilustracije ili video prezentacija.Uključivanje desne hemisfere mozga koja lako pamti slike i boje pomoći će da se usvoji verbalno prezentovano. Prevođenjem apstraktnog u konkretno pomoći ćemo razumevanju.

Čas mora imati interaktivni deo gde će dete imati priliku da kroz lično iskustvo, bilo putem izlaganja, diskusije ili eksperimentisanja utemelji gradivo.

Interesantnost je prvi uslov da bismo nešto zapamtili. Zabavni časovi na kojima deca rade dok slušaju nastavnika (tipa kreativnih radionica na kojima se manipuliše raznim materijalima) ostavljaju najviše pozitivnog traga u dečjem pamćenju i stvaraju pozitivnu atmosferu koja je višestruko značajna. Interesantni sadržaji se pamte i kada nemamo sklonosti ka datoj materiji.

Pozitivan stav nastavnika je možda prvi uslov da se uči u prijatnoj atmosferi. Šale i duhovite upadice tokom predavanja trenutno podizu energetski nivo grupe, kao što gruba kritika ume da ga uništi.

Atmosfera straha i ponižavanja degradira ličnost i nikako nebi smela biti prisutna na časovima, pogotovo kod mlađeg uzrasta.

Kvalitet dečjeg znanja zavisi i od ličnosti učitelja- dete najbolje uči od onoga koga voli.

Provera znanja sama po sebi stvara dozu strepnje ili čak straha, tako da bi načini na koje se sprovodi trebalo da budu suptilniji i blaži (čime se sve više bavi savremena pedagogija).

Pohvala je veliki stimulans. Pohvala i za trud, a ne samo za rezultat. Pohvala koja nema isti kriterijum za sve. Nekome je jako potrebna i za minimum ako je to njegov maksimum. Kritike se upućuju nasamo, ne pred ostalom decom. Jer je ona veliki udar na dečje samopouzdanje.

Koliko je vazna stalnost mesta na kome se uči, toliko i restruktuiranje i promena prostora moze da deluje osvežavajuće i stimulativno.

Svaki nastavnik može da oseti nivo radne sposobnosti grupe kao celine. Taj nivo varira u zavisnosti od raznih faktora kao što su vremenske prilike, dani u nedelji, prethodni ili očekujući događaji, prezasićenje gradivom i sl.. Tada je skoro nemoguće održati radnu atmosferu i čas se svodi na opominjanja i kažnjavanja. Ovakve periode treba ispoštovati i planirane sadržaje zameniti drugim, lakšim.

Proces pamćenja traži ponavljanje gradiva i sazrevanje naučenog, a to je vreme. Psiholozi su došli do zaključka da se najveća efektivnost postiže ponavljanjem posle 2, 8 i 30 dana. Shodno ovome, ne treba vršiti provere znanja i ocenjivanja dok se detetu ne obezbedi potrebno vreme za sazrevanje naučenog.

Koristiti u radu nove tehnike kao sto su mape uma (angažovanje obe moždane hemisfere kroz izdvajanje sižea putem pisane reči, crteža i boje) i mnemotehnika (povezivanje slike i reči radi boljeg pamćenja informacije).

Svako učenje koje je u skladu sa našim interesovanjima i prikazano na način koji odgovara našem individualnom sklopu, stvara utisak osvešćavanja nečega što smo već znali.

Prenošenje znanja je neiscrpni izvor kreativnosti u kome mogu podjednako uživati i nastavnik i dete.

Ne želimo da pravimo muškarce i žene po uzoru na nas same, već da današnjoj deci pomognemo da postanu ono što jesu, što im je rođenjem dato. Čovek sam u sebi nosi ključ za sopstveni razvoj, a obrazovni sistem bi trebao da ima za zadatak da ga prepozna i isprati. Ovo nije lak zadatak, ali njegova važnost i veličina imaju pravo da to zahtevaju.