Polazak deteta u vrtić ili jaslice predstavlja uglavnom prvi izlazak iz porodične sredine, tj. prvo odvajanje od roditelja, na duže vreme. Istovremeno, za dete to može predstavljati i prvi susret sa većim brojem nepoznatih osoba, kako sa decom tako i sa odraslima. Često je ovo traumatična situacija koliko za dete, toliko i za roditelje jer je ispunjena strahom od odvajanja i naporima da se dete prilagodi novonastaloj situaciji.
Dolaskom deteta u vaspitnu grupu menja se njegov dotadašnji način življenja. Ma kako bila izražena potreba za društvom vršnjaka (obično posle 3. godine), dete u suštini nema potrebu da sigurnost porodičnog okruženja menja za nešto novo i nepoznato. Zato najveći broj dece reaguje plačem ili na neki drugi način protestuje i izražava svoju tugu zbog razdvajanja. Njima je teško da shvate da je vrtić dobro i bezbedno mesto kao i da će se roditelji vratiti kroz neko vreme.
Za roditelje je važno da znaju da je izvesna doza straha od odvajanja uobičajena jer je vezanost za porodicu na ranom uzrastu razvojno uslovljena. Strah od odvajanja ne treba da bude razlog za brigu, mada ga nipošto ne treba zanemariti u procesu privikavanja deteta na kolektiv. On se može sagledavati iz sasvim drugog ugla, odnosno kao pokazatelj da su dete i roditelj razvili kvalitetnu uzajamnu vezu.
Mnoga pitanja u ovom periodu nameću se roditeljima: zašto plače, koliko dugo plače, rade li to i druga deca, koliko obično traje adaptacija, šta je može učiniti
lakšom, da li da od svega odustanu i pokušaju ponovo nakon izvesnog vremena…?
Sasvim je sigurno da se medicinske sestre u jaslicama ili vaspitači u vrtićima bolje snalaze u ovakvim situacijama zato što su stručno osposobljeni da
razumeju dete i da mu pomognu i zato što je adaptacija dece očekivani proces (posebno u septembru mesecu) za koji se prave posebni planovi, osmišljavaju
aktivnosti kako bi se dete što bezbolnije odvojilo od roditelja i što pre naviklo na kolektiv.

Osnovni tipovi adaptacije

Obično se u stručnoj literaturi navode tri osnovna tipa adaptacije:
– laka adaptacija
– adaptacija srednje težine
– teška adaptacija.
Laka adaptacija predstavlja normalnu reakciju na promenu sredine dece koja imaju optimalne vaspitne uslove i koja su uspostavila sigrunu i stabilnu emocionalnu vezu sa roditeljima. Kod takve dece sve reakcije i promene u ponašanju prolaze u roku od 10-15 dana boravka u kolektivu; dete brzo prihvata novu sredinu i raduje se dolasku u nju.
Adaptaciju srednje težine imaju deca čije se promene u ponašanju produže i do mesec dana boravka u vrtiću ili jaslama, tokom kojih dete uporno odbija
dolazak u kolektiv.
Teška adaptacija se obično vrlo retko sreće u praksi. Odnosi se na decu kod koje se mogu zapaziti uporne i dugotrajne reakcije i poremećaji u ponašanju koji traju i po nekoliko meseci. Obično je kod takve dece prisutno više nepovoljnih činioca koji produžavaju period adaptacije kao što su česta odsustva iz kolektiva usled bolesti ili nekog drugog razloga, nepovoljni
porodični uslovi, neprimereni vaspitni uticaji isl. U tim slučajevima, potrebno je timsko sagledavanje problema (vaspitač/medicinska sestra vaspitač, roditelji i pedagog ili psiholog) i zajedničko pronalaženje načina da se teškoće prevaziđu. Treba napomenuti da najveći broj dece prođe proces adaptacije bez većih problema, a samo mali broj prolazi teži oblik adaptacije. Neka su deca sklona reakcijama na fiziološkom planu: odbijanje hrane, odbijanje spavanja, česte prehlade i sl., a druga reakcijama u ponašanju – plač, agresivno ponašanje ili povlačenje.  Potrebno je naglasiti da adaptacija nije završena kada dete prestane da plače, već kada sa zadovoljstvom dolazi u kolektiv i kada počene spontano i slobodno da izražava svoje emocije, misli, želje…

Radi brže adaptacije, roditeljima se može savetovati sledeće:

• da kod kuće govore o vrtiću i ponekad do njega prošetaju sa detetom pre nego što ga upišu,
• da se prethodno raspitaju o ritmu življenja u vrtiću i postepeno sa njim usklade i kućni režim (obroci, spavanje, boravak na otvorenom,…);
• da upoznaju vaspitače/medicinske sestre sa osobenostima i navikama svog deteta;
• da dopuste detetu da ponese svoju omiljenu igračku u vrtić;
• da mu pokažu da ga vole i kad ono odbija ostanak u kolektivu;
• da razgovaraju sa detetom o drugoj deci, o igračkama, o vaspitačima, da mu podstaknu interesovanje za sadržaje u vrtiću;
• da rastanke u vrtiću učine kratkim jer dugi rastanci govore o njihovim strahovima i neodlučnosti;
• da ne beže od deteta već da se uvek pozdrave i iskreno kažu kada će se vratiti;
• i naravno, da uvek održe svoju reč
Ukoliko je roditelju preteško da se odvoji od deteta, može se predložiti da adaptaciju ostvari drugi član porodice koji je blizak detetu.

Pedagog Nevena Aleksić